Ученици осмог разреда наше школе су у пратњи директора школе Милана Генчевића, педагога Александре Мицић и наставнице историје Зорице Шћепановић присуствовали обележавању Дана сећања на стрељање у Краљеву октобра 1941. године
После опела и полагања венаца, глумци Краљевачког позоришта извели су рецитал „Сав је ваздух камена тишина“ који је снажна опомена на најстрашнију историју града Краљева.
Припадници регуларне јединице Вермахта су ових дана 1941. године стрељале око 2200 људи у нашем граду. Франц Беме, генерал немачке пешадије је јасно у својој наредби од 10. октобра 1941. поручио својој војсци:” Муњевитим акцијама треба у свим гарнизонима у Србији најхитније претворити као таоце све комунисте, све мушкарце на које пада сумња, све Јевреје и известан број националистички или демократски настројених становника”. Такође им је поручио да је њихов задатак да прокрстаре земљом у којој се 1914. године потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Морали су да створе застрашујући пример који треба да погоди читаво становништво.
За сваког убијеног немачког војника или фолсдојчера стрељати сто заробљеника или талаца, за сваког рањеног немачког војника или фолкдојчера, педесет људи стрељати. У својој наредби је поручио и да насељена места која се заузимају у борби треба спалити, људе из њих стрељати или обесити.
Невини људи, осуђени без суђења, без икакве кривице и само зато јер су се налазили у нашем граду, одвођени су пред смрт у локомотивску халу. Краљевчани, Словенци, Руси, Роми, избеглице са Косова и из друхих крајева. Таоци из локомотивске хале су прикупљани са прагова својих кућа али и са радних места: шегрти, службеници, железничари, запослени у Општини, пошти, Ратарској школи и Гимназији, рација није штедела ни пацијенте из болнице. О последњим данима затворених у локомотивској хали говоре поруке које су неки успели да напишу на парчету папира: “Пази на децу”, “За мене не брините”.
Стрељана су и малолетна деца: Антић Властимир, шегрт, седамнаест година, Димитријевић Борислав, ученик, четрнаест година, Димитријевић Миодраг, ученик, седамнаест година, Газиборић Стојан, ученик, седамнаест година, Јанићијевић Слободан, ученик, петнаест година, Траиловић Миодраг, радник у фабрици, седамнаест година.
Стрељане су и жене: Милева Карајовић, Олга Петровић, сестре Јованка и Ружица Јончић, Анка Хаџић, Анка Бугарчић, Марија Сукијасовић, Јелица Аранђеловић, Војна Буразор, Милица Младеновић, Стана Никетић, Ангелина Петровић, Милица и Љубица Ристић, Божана Стефановић , Даница и Љубица Тодоровић, Даринка Точиловић и Барбара Стефанов.
Многе породице су изгубиле више чланова: Љубинка Блажић је изгубила оца и три брата. Апотекар Марковић је стрељан са два сина, кажу сведоци који су их сахрањивали да су били сва тројица загрљени и да су тако отишли у смрт. Браћа Радомировићи, Мирко и Бранко, браћа Катићи…
Убијани су и преживели. “Додатни метак за преживеле”. Посебно трауматично је било онима који су морали да сахрањују стрељане. За њих је, како су сами говорили “Време стало”.
Не сме се дозволити да убиства у селима, на кућном прагу, остану у сенци стрељања. Она су се догодила готово у свим селима: Грдица, Адрани, Јарчујак, Чибуковац, Јовац, Мрсаћ, Ковачи, Жича, Шумарице, Милавчићи, Витановац, Печеног, Сирча, Дракчићи, Цветке Лађевци, Матаруге, Кованлук, Ратина, Врба. О убиствима у селима која су се догодила од 11. августа до 13. децембра 1941. сазнајемо на основу натписа са надгробних споменика: “Погибе од Немца”, “погибе од окупатора”. Према досадашњим подацима евидентиране су 264 цивилне жртве у селима жичког среза. Међу убијенима је 45 жена и чак 15 деце. Најмлађа жртва је беба, а најстарије жртве су две жене од деведест и пет година.
Можемо слободно рећи да нема у овом крају породице која није изгубила једног или више чланова у оба рата. Краљево је октобра 1941. изгубило највећи број својих житеља. Демографски губици су огромни, остале су породице завијене у црно, ратна сирочад, незавршени послови, необрађене њиве, пусте фабричке хале. Страдали су цивили без оружја, обични људи различитог узраста, порекла, занимања.
